I Ekatarina velika je, oprostite na blasfemiji, samo ispeglani Šarlo akrobata.

Tacno je da su me ispeglali.Jako zanimljiv tekst. Hajde,barem, nekakve koristi od nepotizma.

Mamini i tatini sinovi i kceri su bili umetnici u ex-YU. Sinovi i kceri vojnih lica, medijskih licnosti i politicara koji su imali mogucnost da u ona ''zlatna'' vremena pored muzike srede i neku skolicu ali i da skoknu do Zapada (roditelji im uglavnom nisu imali dozvolu za izlazak iz zemlje zbog prirode posla) i tamo nauce da duvaju i slicno, a usput pokupe par svetskih fazona i postanu velicine u raju zvani SFRJ. Sto se tice new wave generacije radi se o najobicnijoj sarenoj lazi. Dva imena se izdvajaju i nemaju bas nikakve veze sa nazovi new wave fazonom a to su Branimir Stulic i Vlatko Stefanovski. Ostalo je sve buranija, bez ukusa i mirisa, kopija britanskih maminih i tatinih sinova. Nas realan domet je ipak ''Racunajte na nas'' sto je i danas hit prepevan u drugoj ambalazi, a tu su i hitovi ''predsednikovih'' ljudi ''Retko te vidjam sa devojkama'', ''Ti si moja cokolada''. Bljak!

Veoma interesantan tekst, napokon nesto zanimljivo o pop kulturi u bivsoj nam državi.

Pavle, bas se i niste proslavili ovom "analizom"! Od nepotrebno dugackog, a ipak nepreciznog naslova, pa do razumevanja "novog talasa". U najavi Vi kazete: "Ovaj tekst ne bavi se protagonistima i svima onima koji su direktno zaslužni za nastanak i opstanak Novog talasa." A onda nas izvestavate gde je radila tetka Jasenka Houre, koja je, molicu lepo, zasluzna za promociju "novotalasnih" grupa!? Zasto ne kazete da je to bio evropski pokret, koji je nazivan i novim romantizmom, novom osecajnoscu, i mnogi su sudelovali u tom novom osecanju - zahvaljujuci pre svega velikoj novotariji, muzickim tv-spotovima! Koje Vi ni recju ne spominjete! Mislite da bi bilo "Lakih pingvina" (zanimljive, sarmantne "novotalsane" grupe, koju Vi takodje ne spominjete) da nije bilo grupe "Duran Duran"? I mislite li da bi "novi talas" postao svetska muzika da nije bilo tada revelucionarne tv-stanice MTV? Na tom "talasu" nuzno - a ne spletom neverovatnih okolnosti - doplovila je ta muzika i do nas, u uslovima relativne tolerancije u drustvu i u muzici. Napokon, u "grubljim" vremenima, tokom 60-ih, nije bilo zapreka sirenju mnogo agresivnije rok-muzike - zasto bi neko stao na put daleko meksoj, umivenijoj "novotalasnoj" muzici? Prisecam se da je cak jedan Oskar Davico, inace tvrdi ideolog titoizma, afirmativno pisao o toj muzici i tom pokretu! Zato, nije to za Riplija, tadasnji uspeh "novotalasnih" grupa, to je bio samo znak da smo (tada bili) "u Evropi", i "u trendu"! Bilo bi cudo da nas je taj muzicki pokret zaobisao!

Slušaoci radija se sećaju i svakodnevne emisije "Randevu s muzikom" na prvom programu radio Novog Sada, naročito subotom popodne kada je emitovana isključivo muzika sa tadašnje domaće scene. Na mom radiju je Studio B imao slab prijem :). Dakle, bilo je još ljudi koji su doprineli dometu novog talasa, a da nisu bili u rodbinskim ili bilo kakvim drugim vezama sa imenima pomenutim u tekstu. Otkud odjednom ovakvo otkriće o srećnim okolnostima koje su pospešile novi talas? Moralo je tu biti mnogo više "slučajnosti".

Ja sam se vrlo svesno ogradio od protagonista i svih onih koji su faktički stvorili Novi talas. Kad bih sve njih uključio, to ne bi bio tekst od jedne strane nego čitav doktorat. Fleka, na primer, svaka mu čast, deo je te scene. Isto tako i Dragan Papić koji je osmislio Idole tj. Dečake. Probao sam u ovom tekstu da se pozabavim fenomenom kako je New Wave kod nas dosegao toliko nepremostivu slavu koja nikad dalje u istoriji rok i pop muzike nije dosegnuta uprkos činjenici da smo imali i IMAMO makar podjednako dobre bendove. Laki Pingvin, ovde u komentarima demonstrativno spominjan a u tekstu ga nema, koji se buni to najbolje oslikava. To je isto jedan izvrstan bend nastao na krilima Novog talasa, ali ne samo da nije jedini kojeg ne navodim u tekstu, nego je samo jedan od stotinu koji se tu ne spominju (iz istog žanra, na primer, tu je i zagrebačka Boa).
Htedoh samo da kažam da je Novi talas nastao kao stvar triju slučajnosti koje su im pogodovale. Danas te tri slučajnosti nemamo i zbog toga bar podjednako dobri i dosetljivi bendovi čame u rupama andergraunda. Neki od njih su se odavno ugasili, a bili su makar dovoljno dobri da dostignu slavu Lakih pingvina. Makar toliko. Da ne govorimo o onima koji danas svojim talentom i probojnošću na sve načine pokušavaju da stupe na scenu, a u tome su onemogućeni iz prostog razloga što je danas scenu nemoguće napraviti bez navedene tri slučajnosti.
Čekamo bolja vremena i to je to. Nisam time hteo da kažem da je Novi talas nešto što je proizvelo zlo, a još manje da je to nešto što je potpuno nezasluženo steklo svoje mesto u istoriji naše muzike.
Napokon... Smak... progresivni rokenrol, kako se to tad zvalo, a zove se još uvek, niko me neće ubediti da se ne radi o bendu koji se nije čvrsto vezivao za tradiciju balkanskog narodnjačkog zvuka. Nemam ništa protiv toga (takvi bendovi i dan-danas postoje), ali je činjenica da je ta muzika nastala na matrici ruralnog balkanskog melosa.

A po čemu ti podzemni sastavi zaslužuju ovakvu apologiju?
Samo je Srbiji falila još jedna kopi pejst Zapadna scena.Samo da je "urbano", da se građani vesele.
A o "klasičnoj", a zapravo umetničkoj, muzici ni reč.
Osvrt o popularnosti tog talasa tada, jasno oslikava čija je to muzika i sa kog je podneblja...Mislim,ako čekamo da mi neko prepeva Fu Fajterse da bi onda izigravali budale hvaleći kopije...Onda neka slušam i dalje Cuneta Gojkovića i Mocarta...
Čast velikom Rundeku i još većem Štuliću.
Poenta umetnosti je gledanje sveta kroz svoje oči.
Ako će STRANA suština da se izvodi STRANOM formom,onda joj je mesto u inostranstvu,a ne u "balkanskom melosu"...

Nemam ništa protiv toga (takvi bendovi i dan-danas postoje), ali je činjenica da je ta muzika nastala na matrici ruralnog balkanskog melosa.


U tome i leži uspeh "Bijelog dugmeta".Što im je muzika nastala na toj matrici.Pastirski rok se najviše primio u narodu , baš, zbog toga što je oslikavao njegovu dušu, koja je pastirska i balkanska.Zato i ne čudi veliki uspeh narodne muzike na ovim prostorima. Ne znam kako bi i moglo da bude drugačije.Nećemo valjda primenjivati genetski inžinjering da promenimo narod.To što ja, takođe, volim Novi talas, ne znači da je to bogomdana muzika. Mislim da je on marginalizovan, baš, zbog nedostatka publike koja bi ga slušala.

Zaista, složio bih se sa Papićem da nije trebala da bude tema pastirski rok i sada sve prisutni etno stil i zvuk u svemu i svačemu.
Mi Srbi zaista imamo jednu začuđujuću osobinu, a to je da od onog što je nešto pravimo ništa, i u obrnutom smeru naravno.
No, ovde nisu u pitanju naše naravi i osobine, u pitanju je zaista jedan začuđujući period od 1979 do 1984, a to je vreme i te kako jakokog komunizma, kada su se partijski obračuni sa neistemišljenicima najavljivali u nedeljnim saveznim dnevnicima,i u to vreme se pojavilo nešto zaista vredno, a to je naš nju vejv.
Osobennost ovog nju vejva u tada jugoslovenskoj varijanti, a ja bih pre svega rekao da se odnosi na srpske bendove Šarlo akrobata, Električni orgazam i Idole u periodu Odbrane i poslednji dani, se odslikava pre svega u samosvojnosti izraza, koji nije naslonjen na engleske uzore, a samim tim daju tadašnjoj beogradskoj sceni kvalitet koji je oličen u konstataciji da je to bila druga muzička scena po snazi u Evropi posle Engleske.
E sada, slažem se sa Papićem, očigledno je tadašnja partijska oligarhija zaključila da mladima treba dati ventil, jer bolje je da se oni okupljaju na koncertima, slušaju muziku, nego da se bave aktivnostima protiv države, protestima i svime onim što je usledilo.
Ovo nije optužnica protiv nju vejva, nego jednostavno konstatacija da i najcrnji politički totalitarizam proizvodi oslobodi neki put ventile.
Ali, manimo se politike, ne moramo u svemu biti deformisana politička bića.
Ono što mi je zaista zanimljivo, to je da se prvobitni andergraund polako pretvarao u sve komercijalnije varijante i jednostavno gubio samosvojnost, kako muzičku, tako i tekstualnu oštricu. Naravno, svi ti bendovi su patili od bolesti prvog, eventualno drugo albuma, da bi se potom raspadali ili išli u nekom drugom pravcu.
Naravno, neki su kasnije poput Šapera i Krstića otišli u vode politike i medijskih monopola, ali to je neka druga priča.
U suštini, nju vejv osamdesetih je labudova pesma...

"Kada kazem "Idoli", mislim Vlada Divljan. A nikako ova dva šarlatana čije je jedino umeće parazitiranje na račun ljudi od znanja." Potpisujem! Vlada, gde je taj divni, otkaceni momak sad?

Ma ne sekirajte se ništa! Celokupna andergraund scena je u sajber svetu- na MajSpejsu!

Neobično mi je drago što je na ovaj tekst stiglo ovoliko komentara, na ovom sajtu, jer to pokazuje koliko kulturna politika, pa i na nivou aleternativne rok i pop scene, jeste važna za misleće ljude koji posećuju ovaj sajt.
Priznajem da ovim tekstom i komentarima nismo postigli bog-zna-šta, ali smo makar pokrenuli stvari s mrtve tačke u odnosu na ovakav ugao gledanja, a to je onaj da se NSPM-u stereotipno spočitava isključivo nešto što ima veze sa duboko ukorenjenom tradicijom, Crkvom i nacionalnim nasleđem.
Na kraju, siguran sam da neću mnogo pogrešiti ako konstatujem da je i ovo odavno postalo naše kulturno nasleđe. Trebalo je samo da sačeka svoj trenutak.
Međutim, kao i mnoge druge delove svog kulturnog nasleđa, moram da podsetim da ga delimo sa Hrvatima i ostalim južnoslovenskim narodima. Da krenemo od Štrosmajerea i Kopitara, čisto primera radi, a u periodu Novog talasa, istu istoriju delimo sa bendovima kao što su Haustor, Azra, Boa, Ksenija, Pankrti, Lačni Frac, Videosex, Leb i sol, i, da ne nabrajam više jer što više budem nabrajao, više će se njih naljutiti... moramo priznati da "Odbrana i poslednji dani" i raskol u Idolima nisu najvažnija stvar vezana za Novi talas. Mnogo je važnija činjenica da je to pravac koji je u svoj svojoj originalnosti i specifičnosti zajedničko dobro svih SFRJ "naroda i narodnosti".

Ima jedno mišljenje koje je prosto postalo uobičajeno u Srbiji, a to je da je desničarski nastrojen Srbin po pravilu neko ko sluša narodnu muziku, etno, četnik, mrzi sve i svakoga...
Ovaj tekst i odgovori na njega, naravno da to demantuju.

Bogu hvala, biti Srbin, biti neko ko voli politiku i čovek desnice koji ne mrzi nikoga a svoje voli, ne znači da on sluša narodnnjake i zazire od svega što ima bilo kakve veze sa zapadom.
U ostalom, da su se ovi levičari pitali, još bi u Srbiji vladao centralni komitet, na čelu sa vođom i partijom u procesu stabilizicije tokom 11-e petoletke.

Pozdrav svima,
uz konstataciju da treba sve učiniti da sadašnji klinci isto tako jednog dana postanu kultni muzičari, i omogućiti im da svoju muziku izvode u elektronskim medijima a ne u sajber svetu.

U gradu u kome zivim, pretprosle godine je, prema anketi visokotiraznog dnevnika The Age koncert godine bio koncert Gorana Bregovica (Art Festival, Melburn), a na drugom mestu se nasao Leonard Cohen koji je izvodio koncerte u Rod Laver Areni (finale Australian Opena) u nedelji kada su Viktorijom i Australijom besneli pozari (februar 2009).

Bregovic je u stampi i na radiju (intervjuisao ga je gospodin hrvatske nacionalnosti, jer mi ne mozemo sebe da predstavljamo pa moramo biti predstavljani - citat iz Marksovog 'Osamnaestog brimera', koristio Edvard Said u Orijentalizmu) predstavljen kao eklekticni Jugosloven koji je pocetkom 1990ih izmislio samog sebe (ponovo), jer je na to bio prinudjen. Na koncertima Bregovica je osim domaceg sveta prisustvovala mahom srpska emigracija, trubaci, pojci, sve je to zaista izgledalo kao srpski izvozni produkt o kome se ne govori bas tako glasno sa prefiksom 'srpski'.

U istoj ovoj zemlji ziveli su i radili gospoda Vlada Divljan i Jugoslav Cosic. Nije mi poznato koliko su uspeli da sebe porode/izmisle ('to re-invent themselves'), ali znam da su obojica, po povratku uz masu pripadnika 'osvescene', rasrbljene, beogradske 'elite' uzeli ucesce u akcijama tzv druge Srbije.

Naslov poslednjeg Vidojkovicevog produkta, 'Zelim da mi se nesto lepo desi, ali odmah' (parafraziram), pokazuje razliku izmedju dve Srbije, odnosno onih koji su uspeli da ne zive od politike, otisavsi u inostranstvo, i to itekako ima veze sa Novim talasom. Tvrdim da se tako nesto (lepo i odmah) vec dogodilo drugoj Srbiji, sa malo talenta, strasti, postenja, talenta i mnogo malogradjanskog zara za uspehom po svaku cenu. Oni su sebe uspeli da izmisle tokom devedesetih. U politici.

Omiljeni muzicar Novog vala bio mi je Darko Rundek. Voleo sam i Prljavo kazaliste i Idole. Vise ne. Slusam Dugme, a Brejkersi su mi postali kiseli, poput tekstova njihovog frontmena u Politici. Novi talas vise ne slusam.

'First we take Manhattan, then we take Berlin' (Cohen).

Sećam se dela jednog intervjua (mada se ne sećam čijeg!), u kome čovek kaže kako ne može da prepozna rodni Beograd u koji se početkom osamdesetih vraća sa odsluženja vojnog roka. "Kad sam godinu dana pre toga odlazio, Beograd je već u 9 uveče bio pust. Kad sam se vratio, provod je svuda po gradu trajao do jutarnjih sati."

Teško da je za tako nešto zaslužan splet okolnosti, nečija tetka, ćerka i devojka. Jednostavno, Titove sprege su tad popuštale (Tita više nije bilo), a u Jugoslaviju je konačno stigla rok kultura u punom zamahu. Ispostaviće se, u poslednjem zamahu - novi talas je izgleda bio i poslednji.

Danas, kad je rok kultura svuda u svetu na samrtničkoj postelji, sećanja na ta vremena su lepa, a sudbine muzičkih heroja sa ovdašnje i svetske scene su sasvim uporedive. Kao i stanje popularne kulture uopšte.

A mi Beograđani bismo mogli bar negde da postavimo spomen-table Milanu Mladenoviću, Neši Leptiru...

Deo priče u vezi Divjana stoji, ali, ipak je on bolji deo nekadašnjih Idola, u svakom pogledu.
Ja lično nisam njegov fan, niti čuvar lika i dela, kao što smatram da je najbolje ono što su uradili na albumu Odbrana, ali to je priča o prvom albumu, posle toga nastupa haos i komercijala.
Inače, što se tiče tatine dece i dedinih unuka, o tome u Srbiji mogu tomovi knjiga da se napišu, o naslednom pravu na sve i svja...